Intervju sa Zoranom Kesićem

Intervju 01.03.2016 0 shares 0 komentara

 

Zoran Kesić je bivši fudbaler, tv reporter, pasionirani kolekcionar stripova, nesuđeni režiser...
Danas je neko ko kroz inteligentan i hrabar humor, satiru, sarkazam i šarm na tv ekranima vodi borbu sa... možda vetrenjačama?
Kao takav a uz to i vlasnik najpoznatije šoljice za kafu, autor klin čorbe i ljubitelj istarske Malvazije idealan je sagovornik portala Gde i Kad.

 

Zorane, gde i kad najčešće piješ jutarnju kafu? I da li bez cigareta to više nije isto?

- U našoj dnevnoj sobi, oko pola 10, 10 ujutru. Cigarete sam ostavio još pre tri godine i od tada nikako ne mogu da se setim gde sam ih to ostavio. U svakom slučaju, nemam ih. Što je super. Kafa mi je lepa i bez cigarete, kao i alkohol, a i život generalno. Manje smrdim na duvan, manje su mi žuti zubi i prsti, manje mi se iz usta oseća na matorog čoveka koji puši i manje para trošim na cigare. 

S obzirom da si hedonista, i da uživaš u hrani, koja mesta u Beogradu bi preporučio za ručak ili večeru, i šta tamo naručiti?

- Preporučio bih restoran Alo Alo zato što mi je u komšiluku i često mi na vrata donose dnevni meni. A i ljubazni su. Ima tu blizu i bašta restorana Sokoj, koja je super kad je lepo vreme, a volim sa društvom da zamezim i u klubu Tezga, to je u Strahinjića Bana, ali nije fensi mesto nego skroz kul. Ja volim da jedem supu sa knedlama, meso i pekarski krompir. I to bih svima preporučio.

Kad smo već kod hrane, ti si promoter pirotske peglane kobasice... Pretpostavljam da voliš i ostale specijalitete iz tog dela Srbije, kao što je na primer belmuž?

- Imaju tamo na sajmu peglane kobasice svake godine neke vredne žene. One se poređaju duž obe strane jedne prostorije i na dugačkim stolovima iznesu svoje specijalitete. Onda ideš od činije do činije, one ti pričaju šta je šta i sve imaš pravo da jedeš koliko god hoćeš. Zapamtio sam sarmice od zelja, čvarke, pihtije, spržu, a većine stvari koje sam jeo nema šanse da se setim kako se zovu, iako pitam. Ali čim progutam zaboravim. Ima isto jedan momak iz Pirota koji pravi domaću rakiju. I to volim. Peglana kobasica ide dobro i uz špricer od roze vina. 

Pirotska kobasica ima čak i svoj festival. Muzički festivali u Srbiji postaju ozbiljni. Da li si nekada posetio Exit koji je izabran za najbolji festival u Evropi?

- Ma kako da ne. Nekoliko puta sam bio na Exitu. Nekad mi je bilo fenomenalno, nekad onako,a nekad bez veze. Sve zavisi s kim sam i kako sam raspoložen. I da li pada kiša. I ko nastupa. Ali Exit je bitna stvar za Srbiju i to što mi je trenutno nezamislivo da se, kao nekad, guram u gomili ljudi i pun energije cele noći pičim od stejdža do stejdža, nema veze sa činjenicom da je to jedan dobar festival. Možda sam ja omatorio. Bolje je ići na muzički festival kad imaš 25 godina, nego 40 koliko ja punim ove godine.

Koju muziku slušaš, na kom si poslednjem koncertu bio i koji koncert bi voleo da vidiš u budućnosti u Beogradu?

- Slušam dečije pesme. Ne zato što ih mnogo volim, nego zbog sina. On ih voli. A ovako za svoju dušu, pa slabo u poslednje vreme. Ranije sam voleo elektronsku muziku, The Prodigy, Underworld i tako to... Bio sam relativno skoro na koncertu Marčela u Hali Sportova, a voleo bih da idem na koncert recimo Femi Kutija. To je dobro zezanje.

Šta po tebi nedostaje Beogradu? Ili je možda bolje pitanje čega ima previše?

- Beogradu nedostaje jedna velika prodavnica stripova i to koja bi imala više izdanja na engleskom jeziku, nego ovih objavljenih kod nas. Ove stripove objavljene kod nas imaš po knjižarama, ali strana izdanja baš skromno. Ima ih, ovih na engleskom, najviše u knjižari Delfi SKC, ali i to je smešna ponuda u odnosu na striparnice po svetu. Isto bi, u toj prodavnici koja nedostaje, mogao da kupiš figurice iz filmova i stripova, razne suvenire, stare filmske postere, kostime, maske, replike oružja iz Star Warsa i tako te stvari. To baš fali.

A čega ima previše? Pa meni kladionice recimo ne trebaju. Njih ima previše. Mogla bi jedna kladionica da se ukine i da se umesto nje tu napravi ovakva striparnica kakvu sam opisao.

Dobitnik si puno nagrada i priznanja. Između ostalih i nagrade "Pravi muškarac" - da li je to zbog toga što možeš 24 minuta, ili u Srbiji neko i dalje poštuje i ceni
zalaganje za afirmaciju ljudskih prava, humanitarni rad, borbu za toleranciju i nenasilje?

- Pa to je kao nagrada baš za to što ste na kraju spomenuli - toleranciju, nenasilje i tako te stvari. Ali meni nije nikakvo dostignuće što sam tolerantan i nisam nasilan. Meni se podrazumeva da budem takav. Tako sam vaspitan. Ali ne mogu da lažem, volim da dobijem nagradu. Lep je osećaj.

Želimo ti svu sreću u budućem radu, i nadamo se da će "nepristajanje na kalupe" ostati tvoj zaštitni znak...

- Hvala najlepše i ja vama želim puno sreće, zdravlja i ljubavi.

U.S.

 

Fotografije preuzete sa portala www.blic.rswww.nedeljnik.co.rs

Komentari